Категорија: Догађаји

У години великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, клуб „Ксенија – руски језик” одржао је неколико предавања о значају и утицају лика и дела Светога Саве (Српског) на Руску царевину.

Једно од предавања о најранијим српско-руским везама одржано је 25. новембра 2019. године у Дому културе у Чачку.

За Србе је Свети Сава најзначајнија историјска личност и најпоштованији светац. Он нас је родио у вери, поставио на прави пут и још увек нас својим молитвама води кроз сва овоземаљска искушења. Ако је Бог наш небески отац, Свети Сава је наш духовни отац. Он је у бити српског народа. Свети Сава је српски Мојсије.

Чини се да све знамо о Св. Сави – био је принц који је одбацио овоземљску славу зарад небеске, први српски архиепископ, законодавац и творац независне цркве, просветитељ и учитељ српскога рода, књижевник, дипломата.

Од свих улога које је Св. Сава имао за живота најзначајнија је свакако осамостаљивање СПЦ 1219. и писање Номоканона односно Законоправила. Овај законик је, познат и као Крмчија, тј. зборник правила који регулишу световни и духовни живот средњовековне Србије.

Значење речи Номоканон је грчког порекла и спаја значење речи номос – грађански закон и канон – црквено правило. А реч Крмчија води порекло од словенског придева кормчий – што значи онај који је на челу брода, управља њим, кормилар.

Законоправило је написано 1219. године на основу Методијевог Номоканона из IX века, који се, пак, базира на Јустинијановом зборнику.

Идеја водиља у овој књизи је склад духовне и световне власти. Српска средњовековна држава је први пример земље која је владала државом према јеванђељском закону. О томе сведочи почетак Законоправила Светога Саве:

„Са Богом почињу књиге ове које се на грчком језику изговарају као Номоканон, а на нашем Законоправило”.

Духовност се не може посматрати без знања. За српску средњовековну државу манастири су били важни центри не само духовности, већ и писмености и културе уопште.

Својеврсност Номоканона је у слободном одабиру и распореду текстова, које је Свети Сава проширивао својим објашњењима, скраћивао их или, чак, изнова састављао. Иако је избор текстова из византијског номоканона по распореду грађе до данас није пронађен истоветан византијски зборник. Законоправило Светога Саве је написано чак 130 година пре Душановог Законика.

Крмчија је највећа књига у нас. Била је исписана на 800 страница тј. на 400 листова пергамента са димензијама, за оно доба, прилично великим – 24×31 цм. То је књига која се проучава како код нас тако и у свету, посебно словенском.

Проучавање Законоправила Светога Саве је тежња ка животу у складу са Божијим законом.
Тако је САНУ 1963. отпочела проучавање овог Законоправила. Међутим, истраживања која су трајала скоро 10 година нису дала резултата да се први и најзначајнији српски законик преведе на савремени српски језик, мада су Дечје новине издале фототипију 1991. године.

Оригинал Законоправила није сачуван, мада се најзначајнији Иловачки препис будимљанског епископа Тефила из 1262. године данас чува у Хрватској Академији знаности и умјетности. За Српску академију науке и уметности велика дилема је била који препис од постојећих десет преписа узети за проучавање: да ли Иловачки, Морачки, Хиландарски, Рашки, Сарајевски, Пчињски, Пећки, Дечански, Милешевски или Београдски? Свакако, најзначанји српски средњовековни документ до данас није преведен на савремени српски језик у целости.

У XIII веку Номоканон Светога Саве Српског преко Бугарске стиже у Русију.
Кијевски Митрополит Кирил је 1262. године тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље Крмчију и први препис српског законика је урађен у граду Рјазану 1284. године. Рјазански препис Крмчије Светога Саве сведочи да је ово први српски, руски и бугарски грађански и црквени кодекс.
У средњовековној Русији постојала су четири преписа Савиног Номоканона: Рјазанска, Софијска, Мјасниковскаја и Чудовскаја редакција.

Оригинални Савин законик је имао 64 „главе”, што би данас одговарало члановима закона и „гране”, што би одговарало данашњим тачкама закона. Руска варијанта, тј. Рјазански препис је садржао 71 главу и био је исписан на 402 листа.

Иначе је за Русију тога времена била много карактеристичнија једна друга књижевна форма . То су летописи. Све од XIII па све до XVII века, летописи су бележили догађаје свога времена.
Најзначајнији летопис за Руску историју раног средњег века је Повесть временних лет (Повест минулих врмена), али Царски илустровани летопис (Лицевой летописный свод) Ивана Грозног је важан сведок најстаријих српско-руских веза.

Иван IV Васиљевич Рјурикович, познатији као Иван Грозный (1530-1584) имао је у себи српске, немањићке крви. Наиме, његов бака по мајци била је Ана Јакшић, удата Глинскаја, и потомак је Теодоре Немањић, полусестре Цара Душана Силног. Треба напоменути да придев „горзный” у речнику Д.Н Ушакова (1907-1930.) означава „страшну силу”.

Тако је, дошавши на престо 1547. године, Иван Грозни имао јасну визију о стварању моћне и силне руске царевине у којој би Москва наследила идеје некадашњих моћних царстава – Римског и Византијског и тако би постала носилац идеје „Трећи Рим”.

Са том идејом о стварању моћне царевине Иван Грозни је пожелео да својој царствености подари уникатну историју света: од постања до његових дана.
Тако је настао највећи књижевни споменик до тада „Царска илустрована хроника” у 10 томова на око 20.000 страна. У Царској илустрованој хроници постоји 18.000 илустрација које је радило 40 живописаца.
У оквиру тог велелепног историјског споменика цео четврти том је био посвећен периоду од српске средњовековне династије Немањића до Косовског боја.

Према оснивачу Српске Православе Цркве – Светоме Сави, Иван IV Васиљевич је имао велико поштовање и дивљење. Лик српског архиепископа, као наследника визатијске традиције, имао је кључну улогу у формирању руске националне идеологије као православне царевине.

Колико је Свети Сава Српски, како га називају Руси, био поштован, говори податак да је његово житије било преписивано чак 88 пута.
У цркевном календару руске Православне Цркве – Мјесацослову, Свети Сава се празнује 25. јанура са још два српска свеца: Симеоном Мироточивим и Арсеније I.
У Архангелском сабору у Кремљу на северном зиду су фреске Симеона Мироточивог и Светога Саве.

Српско-руске везе које почивају на лику и делу Светога Саве и Ивана Грозног наставиле су да живе без обзира на пропаст српске средовековне царевине 1458. године.

Још један Сава, гроф Сава Владиславич Рагузински, је још један значајан Србин који је током вишевековне османлијске владавине својим ликом и делом допринео да се братске и културолошке везе две земље развијају и учвршћују.

Тачни подаци о месту и рођењу грофа Саве Владиславича се не знају. Предпоставља се да је рођен између 1664. и 1670. негде у Херцеовини, али се зна да је рођен у древној српској средњовековној племићкој породици. Његов отац Сава Лука је био савремник и близак пријатељ са Василијем Острошким. Због тога његова породица није хтела да прими ислам, те је Сава Владиславич са својих 20 година отишао у Дубровник у трговачку школу.

Гроф је крајем 17. века отпутовао за Истанбул и извршавао важне трговачке задатке за дубровачке трговце. Ту се упознао са јерусалимским патријархом Доситејем, једном од најутицајних личности тог доба. Патријарх га је препоручио руском конзулу, као веома поверљиву личност. 
Захваљујући јаким везама које је стекао и развијао између Русије, Дубровника и Османске царевине, 1702. живот му је био угрожен, те га је конзул Руске царевине Тослтој склонио у војни логор на север Русије, на Балтичко море, где се гроф Сава упознао са царем Петром Првим на кога је оставио јак утисак. 
Јован Дучић, који се сматра његовим потомком, написао биографију грофа Рагузинског и истачиње да је гроф Сава уживао велико поверење Петра I.

Сава Рагузински је био саветник Петру Великом, уживао је поверење Катарине I, решавао је важне финансијске и дипломатске задатке, основао је руску тајну службу и учествовао је у кључним историјским догађајима Руске империје: закључио је савез са великим Молдавским кнезом, примирије са султаном у Пруту, први је Петру Великом скренуо пажњу на потлачене Србе у Османском царству и убедио Петра I да Србији треба помоћ у ослободилачким ратовима у 17. веку.

Чак је 1705. у Истанбулу купио роба, црнца, и поклонио га цару. То је био прадеда чувеног руског писца Александра Сергејевича Пушкина. 
Међутим, највећа важност његовог рада  је постављање границе између Русије и Кине у дужини од 6000 км која траје у неизмењеном облику до данашњих дана.

На тој граници у граду Троицосавск, који је Сава Владиславич основао, данас се налази град Кјахта. Ту је Сава Владиславич подигао цркву посвећену Св. Сави Српском, као духовну предстражу на истоку царства. 
На жалост, црква је страдала у пожару крајем 18. века. Касније је на том месту подигнута црква Свете Тројице, а један њен део је био посвећен нашем Светом Сави. Током периода Совјетског Савеза црква је обесвећена.

Тако је наш гроф Сава Владисавич – Рагузински, велики државник царске Русије, ојачао и продубио везе двеју земаља, а у част утемељивачу братских веза и свом имењаку Сави Немањићу на далеком истоку је подигао цркву за лик и дело највећег српског свеца и најзначајне личности српске историје и културе.